Неоплатонизам
Неоплатонизам или новоплатонизам назив је за религијско-мистичну школу Платонове филозофије која је дјеловала 3.-6. стољећа. Најзначајнији представник новоплатонизма био је филозоф Плотин (204.-270.) који је дјеловао у Александрији, а касније у Риму као гласовити учитељ филозофије.[1]
Неоплатонизам је значајно утицао на ранохришћанску теологију и гностицизам (посебно преко учења о Демијургу). Византијски цар Јустинијан I је затворио Платонову Академију 529. године, па је након тога неоплатонизам наставио да се развија искључиво у хришћанском руху.
Антички новоплатонизам[уреди | уреди извор]
Новоплатонизам је настао у Александрији, додирној точки Истока и Запада, гдје су се испреплитали религијски утјецаји из Перзије и Бабилона, египатска вјеровања, жидовска вјера и кршћанске секте.
Новоплатониостичка филозофска школа касније дјелује у Риму, а затим у Сирији и Атени.
Развио се на основи учења филозофа Платона и ранијих Платониста. Оснивачем новоплатонизма сматра се Амоније Сакас, но средишњу идеју и основе те филозофске школе поставио је његов ученик Плотин.
Главна је поставка у Плотиновој метафизици негово учење о тројству које се састоји од Једног, Ума и Душе. Према њему, читава стварност произлази из врховног и непромјенљивог принципа Једног. Једно је узрок и извор свега и све што постоји по њему постоји. Разликују се ступњеви битка који се препознају као ум, идеје, душа и коначно материја. Дакле, еманацијом из Једног настаје Ум, а новом еманацијом из Ума настаје Душа.[2] Што је нешто даље од Једног, оно мање јест. Једно се не може спознати знањем, већ мистичном екстазом у тренутка када човјека напусти свијест те се у мистичној љубави спаја у Праједно.[3]
Школа је престала с дјеловањем 529. године када је бизантски цар Јустинијан I. затворио све филозофске школе у Атени.
Средњовјековни новоплатонизам[уреди | уреди извор]
Унаточ ширењу кршћанства и каснијем гашењу посљедњих поганских филозофских школа у 6. стољећу, начела новоплатонизма преживјела су. Новоплатонизам је утјецао на поједине ранокршћанске теологе, попут Оригена и Псеудо-Дионизија Ареопагита.
Истодобно, новоплатонизам се спојио са мистичним гностицизмом, као и са идејама жидовске кабале.
Платонов утјецај осјећао се кроз кршћански наук св. Аугустина, али и других раних кршћанских мислиоца. Сколастички филозофи поступно одбацују Платонов ауторитет у кршћанској филозофији и замијењују га Аристотелом, што свој врхунац достиже у 13. стољећу када Тома Аквински настоји утемељити католичко учење на Аристотеловој филозофији која је у опреци према филозофији Платона и новоплатонизма.[4]
Ренесансни новоплатонизам[уреди | уреди извор]
Уочи и након пада Цариграда под османску власт 1453. године, у Италију су пребјегле бројне избјеглице из Бизанта, а међу њима и учени људи, што је потакнуло појаву ренесансе и поновно откривање интереса за античку баштину.
У Фиренци је почетком 15. стољећа отворена Фирентинска академија у којој је проучавана Платонова филозофија која је постала темељним идејним суставом ренесансе.[5]
Међу филозофима који су дјеловали у оквирима новоплатонистичке филозофије истичу се Марсилио Фицино, Гиованни Пицо делла Мирандола, као и наш Франо Петрић.
Повезано[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Калин, Борис, Повијест филозофије, Загреб, 1997. ИСБН 953-0-20424-8
- Опћа енциклопедија, св. VI., Загреб, 1980.
- Русселл, Бертранд, Мудрост Запада, Сплит, 2005. ИСБН 953-214-298-3