Васил Левски

С Википедије, слободне енциклопедије

За друге употребе погледајте страницу Васил Левски (вишезначна одредница).
Васил Иванов
Васил Иванов звани Левски
Пуно имеВасил Иванов Кунчев
Датум рођења(1837-07-18)18. јул 1837.
Место рођењаКарлово
 Османско царство
Датум смрти19. фебруар 1873.(1873-02-19) (35 год.)
Место смртиСофија
 Османско царство
Споменик у родном Карлову, Бугарска.
Биста Васила Левског у Димитровграду

Васил Иванов[1] (буг. Васил Иванов Кунчев;[2] Карлово, 18. јул 1837 — Софија, 19. фебруар 1873)[3] је био бугарски револуционар, идеолог, стратег и теоретичар бугарске националне револуције, вођа борбе за ослобођење од османске владавине.

Левски је гледао даље од чина ослобођења и замишљао је бугарску републику етничке и верске једнакости, која у великој мери одражава либералне идеје Француске револуције и савременог западног друштва. Он је рекао: „Бићемо слободни у потпуној слободи тамо где живe Бугари: у Бугарској, Тракији, Македонији; људи ма које националности који живе под овим нашим небом, биће у свему једнаки по правима са Бугарима. Левски је сматрао да све верске и етничке групе које живе у слободној Бугарској уживају једнака права.[4][5][6] У Бугарској и Србији је обележен споменицима, а његово име носе бројне националне институције. Године 2007. био је на првом месту у националној телевизијској анкети као највећи Бугарин свих времена.[7]

Историјска залеђина[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Историја ране османске Бугарске и национално буђење Бугарске

Економске потешкоће Османског царства из 19. века довеле су до његовог оличења као „болесника Европе“.[8] Реформе које су планирали султани суочиле су се са непремостивим потешкоћама.[9] Бугарски национализам се постепено појавио средином 19. века са економским успоном бугарских трговаца и занатлија, развојем народног образовања финансираног од Бугара, борбом за аутономну бугарску цркву и политичким акцијама у правцу формирања посебне бугарске државе.[10] Први и Други српски устанак су поставили темеље аутономне Србије током касних 1810-их,[11] а Грчка је успостављена као независна држава 1832. године, након Грчког рата за независност.[12] Међутим, подршка стицању независности кроз оружану борбу против Османлија није била универзална. Револуционарно расположење било је концентрисано углавном међу образованијим и урбаним секторима становништва. Било је мање подршке за организовану побуну међу сељаштвом и богатијим трговцима и занатлијама, који су се плашили да ће османске репресалије угрозити економску стабилност и раширено власништво над земљом на селу.[13]

Биографија[уреди | уреди извор]

Левски је рођен у Карлову, 1837. године. Замонашио се у двадесет четвртој години, постао јерођакон, али је касније напустио цркву и прикључио се либералном покрету. Године 1862. Левски је отишао у Кнежевину Србију да се као добровољац придружи Бугарској легији коју је основао такође бугарски револуционар, Георги Раковски. Завршио је у Београду војну академију.[14] Између 1862. и 1868. године учествовао је у свим бугарским борбама против Турског царства.

Крајем 1860-их, Левски је развио револуционарну теорију, које је значила одлучан корак ка бугарском покрету ослобођења. Ова теорија је видела национално ослобађање као подизање на оружје свих Бугара у Османском царству. Устанак би требало да припреми, води и координише централна револуционарна организација. Ова организација би требало да има више локалних револуционарних комитета у свим деловима Бугарске и требало би да делује потпуно независно од било које стране силе.

Левски је такође одредио и будућу форму владавине у ослобођеној Бугарској - демократску републику, која почива на принципима Повеље Људских и Грађанских Права Француске револуције.

До одласка у Бугарску, радио је као трговачки помоћник у Крагујевцу. Левски је почео да поставља локалне комитете 1869. године. До средине 1872. године успео је да успостави јаку мрежу комитета у више бугарских градова и села који су били у сталној вези и примали наређења од тајне владе у граду Ловечу. Комитети су набављали оружје, организовали борбене одреде, и казнене акције против османских званичника и бугарских издајника.

У мају 1872, Бугарски револуционарни централни комитет и Интерна револуционарна организација су се спојиле у једну организацију, убеђени да ће координација рада донети опште добро.

На јесен 1872. османска полиција је ушла у траг неколико комитета у североисточној Бугарској, укључујући и главни штаб организације у Ловечу, након што су активисти револуционарне организације опљачкали османску пошту да би набавили новац за куповину оружја. Хапшења многих револуционара су била претња уништењу организације. У покушају да спасе документацију, Левског су ухапсиле османске власти и обесиле у Софији, фебруара 1873. године.

Подигнут му је у родном Карлову велики споменик, након Првог светског рата.

Револуционарна теорија и идеје[уреди | уреди извор]

Крајем 1860-их, Левски је развио револуционарну теорију која је бугарски ослободилачки покрет видела као оружани устанак свих Бугара у Османском царству. Устанак је требало да припрема, контролише и интерно координише централна револуционарна организација, која је требало да укључи локалне револуционарне комитете у свим деловима Бугарске и да делује независно од било каквих страних фактора.[15][16] Теорија Левског произишла је из поновљених неуспеха да се идеје Раковског ефикасно спроведу, као што је употреба оружаних одреда (чета) са седиштем у иностранству за изазивање опште побуне.[17][18][19] Левскијева идеја о потпуно независној револуцији, међутим, није наишла на одобравање целокупног становништва — заправо, он је био једини истакнути бугарски револуционар који ју је заговарао. Уместо тога, многи су интервенцију великих сила сматрали изводљивијим решењем.[20]

Рељеф Васила Левског у бугарској амбасади у Паризу.

Левски је замишљао Бугарску као демократску републику,[5][21] повремено налазећи заједнички језик са „Декларацијом о правима човека и грађанина”,[22] и у великој мери одражавајући либералне идеје Француске револуције и савременог западног друштва.[23][24] Он је рекао: „Бићемо слободни у потпуној слободи тамо где живе Бугари: у Бугарској, Тракији, Македонији; људи ма које националности живели под овим нашим небом, биће једнаки у правима по Бугарима у свему. Имаћемо заставу која каже: 'Чиста и света република'... Време је да се једним делом постигне оно што су тражили наша браћа Французи..."[4] Левски је сматрао да су све верске и етничке групе у слободној Бугарској — било да су Бугари, Турци, Јевреји или други — требало би да уживају једнака права.[4][5][6] Он је поновио да су се бугарски револуционари борили против султанове власти, а не против турског народа[25] и његове вере: „Ми не терамо турски народ ни његову веру, већ цара и његове законе (једном речју, турску владу), која је варварски владала не само нама, него и самим Турком."[4][21]

Левски је био спреман да жртвује свој живот за револуцију и стави Бугарску и бугарски народ изнад личних интереса: „Ако победим, победићу за цео народ. Ако изгубим, изгубићу само себе.”[26][27][28] У ослобођеној Бугарској он себе није замишљао као националног вођу или високог функционера: „Желимо да видимо слободну отаџбину, а [тада] би ми чак могу наредити да напасам патке, зар није тако?"[4][21] У духу Гарибалдија, Левски је планирао да помогне другим потлаченим народима света у њиховом ослобођењу када Бугарска буде поново успостављена.[29] Такође се залагао за „строго и редовно рачуноводство” у својој револуционарној организацији и није толерисао корупцију.[30]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ First name also transliterated as Vassil, alias archaically written as Levsky in English (cf. MacDermott).
  2. ^ Унджиев 1980, стр. 53
  3. ^ Family name also transliterated as Kunčev, Kountchev, Kuntchev, etc.
  4. ^ а б в г д „Идеи за свободна България”. Архивирано из оригинала 11. 4. 2009. г. Приступљено 11. 4. 2009. , 170 години.
  5. ^ а б в Manova, Zhelev & Mitev 2007
  6. ^ а б Crampton 2007, стр. 422
  7. ^ „Васил Левски беше избран за най-великия българин на всички времена” (на језику: бугарски). Великите българи. 18. 2. 2007. Архивирано из оригинала 17. 3. 2007. г. Приступљено 24. 10. 2008. 
  8. ^ De Bellaigue, Christopher (5. 7. 2001). „The Sick Man of Europe”. The New York Review of Books. Архивирано из оригинала 30. 9. 2008. г. Приступљено 24. 10. 2008. 
  9. ^ Castellan 1999, стр. 221–222
  10. ^ Castellan 1999, стр. 315–317
  11. ^ Castellan 1999, стр. 258
  12. ^ Castellan 1999, стр. 272
  13. ^ Roudometof 2001, стр. 136
  14. ^ "Време", Београд 5. мај 1940.
  15. ^ Бакалов & Куманов 2003
  16. ^ Vatahov, Ivan (20. 2. 2003). „Vassil Levski — Bulgaria's 'only son'”. The Sofia Echo. Архивирано из оригинала 17. 06. 2016. г. Приступљено 24. 10. 2008. 
  17. ^ „Vasil Levski”. Encyclopædia Britannica Online. 2008. Архивирано из оригинала 12. 3. 2009. г. Приступљено 24. 10. 2008. 
  18. ^ „Живот и дело”. Архивирано из оригинала 13. 2. 2010. г. Приступљено 23. 10. 2008. , 170 години.
  19. ^ Jelavich & Jelavich 1986, стр. 136
  20. ^ Dimitrov 2001
  21. ^ а б в Дойнов & Джевезов 1996, стр. 21
  22. ^ Cornis-Pope & Neubauer 2004, стр. 317
  23. ^ Чурешки, Стефан (17. 2. 2006). „Идеите на Левски и модерността” (на језику: бугарски). Сега. Архивирано из оригинала 19. 7. 2011. г. Приступљено 24. 10. 2008. 
  24. ^ Hrissimova, Ognyana (1999). „=Les idées de la révolution française de 1789 et les droits réels de l'homme et du citoyen dans les Constitutions de Etats nationaux des Balkans”. Études balkaniques (на језику: француски). Sofia: Académie bulgare des sciences. 3—4: 17. ISSN 0324-1645. 
  25. ^ Daskalov 2004, стр. 61
  26. ^ Crampton 1997, стр. 79
  27. ^ Дойнов & Джевезов 1996, стр. 17
  28. ^ „Ако спечеля, печеля за цял народ — ако загубя, губя само мене си” (на језику: бугарски). Свята и чиста република. Архивирано из оригинала 25. 9. 2008. г. Приступљено 24. 10. 2008. 
  29. ^ Кьосев, Александър (24. 2. 2007). „Величие и мизерия в епохата на Водолея” (на језику: бугарски). Сега. Архивирано из оригинала 19. 7. 2011. г. Приступљено 25. 10. 2008. 
  30. ^ Тодоров, Петко. „Близо ли е времето?” (PDF) (на језику: бугарски). Земя. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 10. 2008. г. Приступљено 24. 10. 2008. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Васил Левски на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Васил_Левски&oldid=27548268”