Драган Великић

С Википедије, слободне енциклопедије
Драган Великић
Драган Великић, на Сајму књига, Београд 2010
Лични подаци
Датум рођења(1953-07-03)3. јул 1953.(70 год.)
Место рођењаБеоград, ФНРЈ

Драган Великић (Београд, 3. јул 1953)[1] српски је књижевник.[2]Двоструки је добитник Нинове награде.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Одрастао је у Пули. Дипломирао је светску књижевност на београдском Филолошком факултету.

Од 1994. до 1999. године био је уредник издавачке делатности Радија Б92 „Самиздат Б92“. Писао је колумне за Нин, Време, Данас и Репортер.

Био је од 2005. до 2009. године амбасадор Србије и Црне Горе, односно Републике Србије у Републици Аустрији.

Пише романе, прича, есеје, публикује књиге изабраних интервјуа. Преведен је на петнаест европских језика.[4] Двоструки је добитник Нинове награде за роман године.[5][4]

Члан је Српског књижевног друштва.[6]

За роман Иследник требало је да добије Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, али је награда (напречац) укинута пре званичне доделе.[7]

Његове књиге су преведене на петнаест европских језика и на арапски. Заступљен је у домаћим и иностраним антологијама.[8]

Награде[уреди | уреди извор]

Дела[уреди | уреди извор]

Романи:[2]

  • Via Pula (1988)
  • Астраган (1991)
  • Hamsin 51 (1993)
  • Северни зид (1995)
  • Дантеов трг (1997)
  • Случај Бремен (2001)
  • Досије Домашевски (2003)
  • Руски прозор (2007)
  • Bonavia (2012)
  • Иследник (2015)

Књиге прича:[2]

  • Погрешан покрет (1983)
  • Стаклена башта (1985)
  • Београд и друге приче (2009)

Књиге есеја:[2]

  • Yu-Atlantida (1993)
  • Депонија (1994)
  • Стање ствари (1998)
  • Псећа пошта (2006)
  • О писцима и градовима (2010)

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Драган Великић - интервју („Политика“, 1. септембар 2013)
  2. ^ а б в г Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 33. ISBN 86-331-2112-3. 
  3. ^ „Dragan Velikić”. akademskaknjiga.com. Приступљено 23. 1. 2022. 
  4. ^ а б Великић, Драган (2016). Иследник. Београд: Лагуна. стр. 265—266. 
  5. ^ Драгану Великићу НИН-ова награда за роман године, РТС, 18. јануар 2016.
  6. ^ Српско књижевно друштво/Драган Великић
  7. ^ „Najbolja knjiga naprečac ukinuta!”. Новости. 23. 2. 2017. Приступљено 13. 1. 2023. 
  8. ^ Биографија на сајту издавачке куће „Лагуна“
  9. ^ „Сви моји простори не стају под једну заставу”. Политика. 28. 11. 2008. Приступљено 2. 2. 2023. 
  10. ^ Р, З. „Вино за Драгана Великића”. Politika Online. Приступљено 2023-02-02. 
  11. ^ Agata. „Prize winner 2019”. Vilenica (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-02. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]