Иван V Алексејевич

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван V Алексејевич
Иван V
Лични подаци
Датум рођења(1666-09-06)6. септембар 1666.
Место рођењаМосква, Руско царство
Датум смрти8. фебруар 1696.(1696-02-08) (29 год.)
Место смртиМосква, Руско царство
Породица
СупружникPraskovia Saltykova
ПотомствоTsarevna Catherine Ivanovna of Russia, Ана I Ивановна, Tsarevna Praskovya Ivanovna of Russia
РодитељиАлексеј I Михајлович
Maria Miloslavskaya
ДинастијаРоманов
ПретходникФјодор III Алексејевич
НаследникПетар Велики

Иван V Алексејевич (рус. Иван V Алексеевич; 6. септембар 16668. фебруар 1696) био је руски цар заједно с Петром Великим од маја 1682. године.

Државни удари[уреди | уреди извор]

Након смрти Фјодора III 7. маја 1682, пошто није имао деце, требало је да његов брат Иван постане нови цар као најстарији преживели син Алексеја I. У покушају да то спречи, његова маћеха Наталија Наришкина је извршила државни удар и на престо поставила свог сина Петра Великог. На ту вест симпатизери покојне Иванове мајке одлучили су да изврше противудар уз помоћ стрелаца и становника Москве. Војни гарнизон у Москви се под утицајем лојалиста побунио 25. маја 1682. године, а шест дана после је, уз помоћ народа, освојио Кремљ. Након тако извршеног противудара, Иван и Петар су проглашени царевима, док је Иванова рођена сестра Софија Алексејевна проглашена за савладарку са титулом регенткиње.[1]

Цар[уреди | уреди извор]

Без обзира на тај заверенички успех, ни најватреније присталице новог цара нису могле сакрити чињеницу како је он био физички и психички инвалид који никада неће бити у стању директно да управља државом. Како би се то исправило, његова и Петрова сестра Софија проглашена је царским регентом. Како су се уличне демонстрације које је организовао двор допале авантуристима, један од њих је покушао новим јуришем на Кремљ у јесен 1682. године да освоји власт. Тада су оба цара и регент једва успели да побегну из Москве која је тад пала у руке побуњеника. Током следећих месеци ова буна је угушена, након чега је дошло до успоставе унутрашњег мира. Софија је потом током својих 7 регентских година реформама смањила репресивне мере против одбеглих кметова, склопила вечити мир с Пољском, неповољни мир с Кином и почела је дуготрајни рат против Турске.

Абдикација[уреди | уреди извор]

Иван V, или боље речено Софија, је у име Русије објавила је рат Турској 1686. године. Три године потом велика руска војска од 150.000 војника је напала Кримски канат. У биткама које су уследиле, постављени циљ није био постигнут што је довело у питање способност Софије за даље управљање државом. Пошто је видела да ће изгубити власт јер Петар Велики постаје пунолетан као и због војних неуспеха, она је прво покушала организовати нову народну побуну, међутим, кад је побуна пропала, она је тад поставила питање Ивану ко жели да влада у његово име — она или Петар. Пошто је Иван изабрао Петра, дошло је до формалне абдикације и његовог царског деградирања на другу позицију у лето 1689. године.[2][3][4]

Крај живота[уреди | уреди извор]

Следећих седам година Иван је живео са својом женом у самоизолацији на двору док му је здравље наочиглед свих пропадало. Три године пре смрти страни дипломати у својим извештајима га описују као сенилног, тешко покретљивог и готово слепог. Иван је умро 8. фебруара 1696.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Алексеј I Михајлович
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Иван V Алексејевич
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Милославскаја
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Anisimov, Evgenii V.; Alexander, J.T. (2015). The Reforms of Peter the Great: Progress Through Violence in Russia. Routledge. стр. 13. ISBN 978-1-317-45488-5. 
  2. ^ „Život i vladavina PETRA VELIKOG: Uzimao je sekiru kada je trebalo graditi brodove, ali i kada je trebalo kazniti krivce”. National Geographic Serbia (на језику: српски). Приступљено 2023-01-23. 
  3. ^ „Peter I | Biography, Accomplishments, Reforms, Facts, Significance, & Death | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-23. 
  4. ^ P. Le Donne, John (1987). „Ruling families in the Russian political order, 1689-1825”. Cahiers du Monde Russe. I. The Petrine leadership, 1689-1725: 233—322. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]