Био је активан у Удружењу босанскохерцеговачких студената „Петар Кочић”, а од 1937. до 1939. године је и његов председник. Ово удружење развило је живу политичку активност међу студентима, а деловало је и међу омладином и студентима у Босни и Херцеговини. За време школских распуста Слободан је политички деловао у родном крају, међу радничком и сеоском омладином. Био је један од најистакнутијих студената-комуниста на Београдском универзитету, због чега је био хапшен и прогањан од полиције.
Априла 1941. године Војводина је окупирана и подељена у три окупационе зоне: Срем су Немци предали Независној Држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Краљевина Мађарска, док је Банат потпао под власт домаћих Немаца, мада је формално припадао Недићевој Србији. Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију. У току окупације у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено.
Покрет отпора, који је покренула Комунистичка партија Југославије, крајем 1941, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после солиднијих припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. На ослобођеној територији у Срему организована је и партизанска власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. године у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била организована народна власт са ослободилачким институцијама.